Najčešća pitanja

Na vaša pitanja odgovora:
Borka Blečić, makrobiotički konsultant

Zašto se u makrobiotici koriste japanske namirnice?

Odgovor:

Zašto se u makrobiotičkoj ishrani koriste alge, umeboshi šljive, int. pirinač i dr. japanske namirnice iako se insistira da se u ishrani upotrebljava hrana iz našeg okruženja?
Ova i slična pitanja vezana za makrobiotiku samo potvrđuju:


  • 1. da ne poznajemo izvorni smisao i značenje makrobiotike i njenu suštinsku povezanost sa prirodnim – povezanost koja je postojala u tradicionalnim društvima i da
  • 2.na ovim našim prostorima, postoji prekid u odnosu na tradiciju koja u sebi sadrži osnovne postavke onoga što danas smatramo makrobiotikom.
Praktično, to što danas sve veći broj ljudi koristi npr. integralni hleb - koji se smatra jednom od tipičnih makrobiotičkih namirnica a jeli su je i naši pradedovi – jeste tradicionalna ishrana u savremenim uslovima. To je ono što danas zovemo makrobiotikom.

Ali, taj povratak korenima u vidu korišćenja pradedovskog hleba – nije sve.

ALGE. Sve do kraja XIX-og veka na našim prostorima je postojala (tradicionalna) upotreba algi:

naše čukun-čukunbake i njihove majke su uz ivice potoka sakupljale oblutke obrasle mahovinom (vrsta algi) i u pregačama donosile kući. Ove alge su se vekovima, kao običaj i navika, sa generacije na generaciju, koristile za pripremanje pasulja i dr. mahunarki iz tri razloga:
  • • da pasulj bude slađi, ukusniji;
  • • da se brže skuva (oduvek se znalo da mahunarke moraju biti valjano skuvane);
  • • da pasulj ne nadima
Danas, osobe koje su prihvatile makrobiotički način ishrane prilikom kuvanja mahunarki koriste (kombu) algu upravo iz tih razloga – da se brže i dobro skuva mahunarka koja će biti slatka (ukusna) i neće nadimati stomak. Odakle onda čuđenje nad upotrebom algi?
Ako znamo da su alge bile deo jelovnika naših predaka sa ovih istih prostora isto koliko i beskvasni hleb od celog zrna žitarice.. Problem je očigledno u tom brzom prihvatanju svega novog (koje ne mora da bude uvek i bolje) i još bržem zaboravljanju onih namirnica na kojima su stasavale generacije pre nas. Razlika je, naravno, u tome što mi danas više nemamo potoke (bar ne one čiste) i što alge uvozimo iz zemlje koja nije imala prekid kontinuiteta sa svojom tradicijom. Japan ne samo što pripada istom klimatu kao mi već ima duboko poštovanje prema svojoj tradiciji i njenim vrednostima (šintoizam, dominantna religija u Japanu). Blagodareći toj zahvalnosti prema precima - koja se kultiviše u pojedincu od malih nogu mi danas imamo obilje (drevnog) japanskog u savremenom svetu: od samurajskog kodeksa preko estetskih principa u arhitekturi do meditativnih tehnika u duhovnosti.. I – to se ne smatra civilizacijskim rikvercom!


  • •UMEBOSHI ŠLJIVE.
    • Mali, crvenkasti, kiselo-slani plodovi jedne japanske voćne sorte. Ko se još seća trnjine – autohtone voćne sorte koja je hranila i lečila generacije pre nas?
Mi smo našu trnjinu zaboravili ali Japanci svoju ume-voćku nisu. Na neverovantno sličan način, na velikoj geografskoj udaljenosti, ovde kao i na Dalekom istoku, ljudi su pripremali voćnu turšiju.

U Japanu procedura, običaji i rituali vezani za hranu su uglavnom očuvani do danas dok je kod nas veći deo toga izgubljen. To se desilo i sa vodljikom – voćnom turšijom koja je pripremana od najmanje pet vrsta divljeg jestivog voća (skoro zaboravljenih vrsta voća: brekinja, drenjina, mukinja, trnjina, kleke..). Naše vrednosti su, mahom, zaboravljene,a mi danas uvozimo, kupujemo i u iste svrhe i na gotovo identičan način – koristimo dalekoistočnu varijantu pradedovske trnjine – umeboshi šljivu.


  • •INTEGRALNI PIRINAČ.
    • Srbija je u XIV-om veku bila najveći proizvođač ove žitarice, naročito u delu oko današnje Ćuprije, Niša..
Uporedo sa pšenicom, int. pirinač je bio dominantna žitarica tog doba. U narednim vekovima proso postaje sve zastupljenija žitarica (proja se pripremala od prosa a ne od kukuruza – otud koren reči "proja") da bi u vreme Miloša Obrenovića to bilo postepeno ali do temelja izmenjeno: Srbija kao austougarska vazalna kneževina koja je počela da gaji svinje i da ih izvozi u Austrougarsku (tako je i nastao naziv "svinjarska država" za tadašnju Srbiju) potpuno je izmenila obrazac ishrane stanovništva – gajeći svinje kukuruzom od koga su one brže dobijale na težini nego od žira i sl. biljne hrane, stanovništvo je postepeno uvodilo kukuruz i u sopstvenu ishranu zamenjujući uobičajena jela, pite, hleb.. koja su do tada pripremana od prosa – kukuruzom. Mada naizgled slične ove dve žitarice (proso i kukuruz) koje su na trpezi istisnule int. pirinač veoma se razlikuju po efektu koji imaju na naš organizam. Ne samo zato što je kukuruz donet iz drugog klimatskog pojasa i izvorno ne pripada ovom podneblju koje nikada nije oskudevalo u raznolikosti autohtonih vrsta žitarica, nego je i dejstvo kukuruza takvo: suviše ekspanzivno za jednu žitaricu u umerenom klimatu. Štaviše, danas je kukuruz procesom hibridizacije u tolikoj meri izmenjen da je izgubio skoro sva lekovita svojstva. (U zabačenim krajevima jugozapadne Srbije u kojima trka za profitom nije izmenila osnovne prehrambene proizvode, još uvek se može naći stara, autohtona sorta kukuruza "osmak": skromna po prinosu ali – lekovita).