REBIRTHING

("PREPORAĐANJE")

Svi smo tokom života naučili kako da držimo lica bezizražajnim, da gušimo svoja osećanja, seksualnost, senzitivnost - blokirajući (nesvesno) svoje disanje i: ah, da! - mi preživljavamo ali - ne živimo.. Od načina na koji kontrolišemo svoje disanje (svesno ili nesvesno) - zavisi koliko se usuđujemo da budemo živi.

Većina ljudi ima duboke emotivne rane koje se mogu izlečiti samo tako što će ih potpuno otvoriti. Ne vredi ih ignorisati - one su tu i usmeravaju naš život sprečavajući nas da doživimo potpuno radost i ispunjenje, da krenemo novim putem bez inhibicija i strahova, bez ograničavajućih mentalnih stavova.

Naši strahovi i strepnje, tuge i ljutnje odražavaju se u načinu na koji dišemo: kada smo uplašeni ili anksiozni - dišemo plitko, kada smo iznenađeni (događajem, vešću koju dobijemo i sl.) ili prepadnuti - mi u tim trenucima zaustavljamo disanje! Kada smo ljuti ili u stanju besa - dišemo duboko (što je samo površina onoga što se upravo dešava u telu: krvni pritisak je povišen kao i puls jer je nivo adrenalina (ali i noradrenalina) povišen što za posledicu ima i poremećaj čitavog niza biohemijskih parametara vezanih za ove hormone..)

Vremenom, usled učestalosti raznih emotivnih "ispada" koji su posledica stresogenog načina na koji funkcionišemo i živimo - naše disanje postaje haotično i neprirodno, menja se tkz. "kalup disanja" od ravnomernog i punog ka plitkom. Obzirom na direktnu vezu dah-um naše mentalno stanje počinje postepeno da se menja jer se svaka promena u načinu disanja odražava na um (najjednostavniji primer, iz svakodnevice: kada smo uzbuđeni ili uznemireni kažemo sebi: "Izbroj do deset!" - dajući time sebi vremena da se disanje izmeni i saobrazno tome, um se postepeno smiruje delujući, posledično, na emocije). Promene u načinu na koji dišemo izazivaju promene u umu. Ali i obrnuto. U to se svako od nas može uveriti.

Stare traume - nove tegobe

Više od jednog veka psihologija i fiziologija se bave uzročno-posledičnom vezom um-telo u nastanku pojedinih bolesti. Bilo je potrebno mnogo vremena da se od Pasterovog modela u čijem centru je određeni patogen kao uzročnik bolesti dođe do zaključka da svako patološko stanje ima određenu pozadinu ("background") u vidu mentalnog stanja koje odražava i održava bolest ili tegobu.

Mentalno stanje se s t v a r a: životna iskustva koja se tokom detinjstva i perioda odrastanja i sazrevanja akumuliraju postepeno formiraju obrasce i kontekste u okviru kojih mi tumačimo (negiramo, potiskujemo, vrednujemo na ovaj ili onaj način i, ređe, prihvatamo) ono što doživljavamo kao novo životno iskustvo.

Mentalno stanje se spolja o d r a ž a v a u nizu načina: na koji hodamo, sedimo, držimo ruke, gledamo u sagovornika ili izbegavamo pogled, reagujemo na novo i nepoznato.. sve naše emocije, podržane od uma, manje ili više su vidljive i mogu se "čitati" (to je ono što se popularno zove "govorom tela").

Tokom većeg dela života mi "sakupljamo" naše strahove pri čemu prvi strahovi (tkz. rani strahovi, doživljeni u ranom periodu: nekada još u prenatalnom, natalnom periodu ili u detinjstvu) imaju značajnu ulogu. Još kod Junga ali i u mnogim drugim učenjima imamo prisutno naglašavanje uticaja ranih trauma u nastajanju organskih bolesti). Idemo kroz život "naslanjajući" nove na stare ogorčenosti, ljutnje, obeshrabrenja...

Samoanaliza: u krug, u krug...

Može li analitički pristup zaista pomoći čoveku današnjice? Može li ga doista osloboditi balasta prošlosti koju čovek "vuče sa sobom" u vidu emocionalnih povreda i osećanja neadekvatnosti?

Donekle, pravljenje reda u haotičnom emocionalnom i mentalnom životu donosi privremeno olakšanje. Ali, obzirom da um funkcioniše kao biblioteka konteksta koje smo formirali tokom života - osoba koja samoanalizom pokušava pomoći sebi - u stvari sređuje svoju "biblioteku" označavajući odn. razmeštajući kontekste po određenom principu, kriterijumu.. (pojednostavljeno: to je kao kada bismo - u svojoj stvarnoj biblioteci - sve knjige sa plavom omotnicom smestili na jednu stranu, one sa crvenim povezom na drugu.. ili kada bismo biblioteku sređivali klasifikujući knjige po predmetu kojim se bave, tada bismo: knjige iz oblasti nauke stavili na jednu stranu, beletristiku na drugu i t.d. Naravno, pre sređivanje svaka knjiga trebala bi da bude označena; imenovanje je bitan deo svake (samo)analize.. Međutim, suštinski - ništa nije izmenjeno: stvoren je privid koji kvalitativno odgovara (olakšanje koje donosi "red u glavi" tj. u biblioteci) ali sve je i dalje tu, onakvo kakvo je, samo su mesta zamenjena, nešto je dobilo upadljivije mesto i postalo prioritetno, nešto ne..

"Dah je duh!"

Ako se ima u vidu da su sva naša emocionalna stanja uvek praćena izmenjenim načinom disanja očigledno je da promenom načina disanja možemo izazvati i odgovarajuće promene u umu: određeni ritam (kalup) disanja pokrenuće skrivene emocije vezane za događaje, ljude, situacije koje su , od strane uma, "zaboravljene".. To je ono što čini rebirthing. Svesno-povezano-disanje koje otvara mogućnosti za uvid, novo i drugačije viđenje prošlosti i nas samih. Tek kroz slike - koje se kao posledica promenjenog načina disanja pojavljuju iz prošlosti - možemo svoj balast od prošlosti, usložnjene traume i izneverena očekivanja od sebe i drugih videti kakve jesu. I kao takve integrisati. Integracija prošlih životnih iskustava je suština i smisao rebirthinga. Kako prihvatiti ono što nas odbija, plaši ili ljuti? Kako izaći na kraj sa krivicom ili kajanjem koje nosimo u sebi? Tek sa promenom konteksta moguće je integrisati, prihvatiti (ugraditi) to iskusto ili osećanje u celinu sopstvenog doživljajnog sveta.

Svesnost

Kao sve druge prirodne (ne-instant!) metode i rebirthing je proces. Kao i svi procesi, on ima svoje faze: uspone i padove. Na tom putu postoji pomoć i podrška ali i neophodnost da se istraje. I, poput svih prirodnih pristupa zdravlju i ličnoj dobrobiti - naglasak je na prevenciji a ne na lečenju, na razvijanju sposobnosti adaptacije ne na amputaciji: emocija, stanja, sećanja...

Naš lični razvoj neodvojiv je od rada na emocijama obzirom da one uglavnom predstavljaju otpor nečemu ili nekome. Rad na emocijama - preko daha, disanja - najstariji je i najefikasniji način da se zaobiđe um (sklon oklevanju, odugovlačenju..) čime se utiče na stanje svesnosti koje se neminovno vraća u prirodno okrilje trenutnog, ovog: sada i ovde.

SESSHINI REBIRTHINGA

Rebrirthing se sastoji od najmanje 5 sesshina (sesija). Prvo se formira grupa (u gradskim uslovima najbolje se pokazao rad sa 4 do 6 osoba i 1 x nedeljno). U pet uzastopnih termina (petkom, od 17 do 19.30h) učesnici rade uz podršku i nadzor rebirtera.

Sesshin podrazumeva: uvodni teo (~15 min.), vežbu koncentracije,vežbu relaksacije, tehniku svesnog povezanog disanja i, najzad, rad u parovima na temama (samopoštovanje, umor, laganje i iskrenost, rešavanje kriza, ljubomora, ozdravljenje i dr...)

Poželjno je i preporučljivo da osoba prođe deset sesija da bi mogla samostalno da radi odnosno da primenjuje tehniku svesnog povezanog disanja u svim stresnim situacijama kao i u radu na ranijim traumama.

Nikada nemojte dozvoliti da vas vodi osoba koja ne poznaje samu tehniku (drugarica, brat, prijatelj..). Nakon što ovladate" tehnikom - radije to činite sami, bez prisustva laika nego da vam neko ko ne zna šta se u stvari dešava "pomaže".

"Mi smo svoj sopstveni zakonodavac, sudija i dželat" ali je neophodno i da budemo svoj posmatrač i svedok. Ova tehnika nas - kroz rad i istrajavanje - oslobađa balasta destruktivnog dejstva samoanalize i ponovo vraća u okrilje direktnog doživljaja sebe i sveta oko nas.

"I najduži put počinje - prvim korakom!" Vreme je da krenete!

Sesshine vodi vaš rebirter Borka Blečić. Tehniku rebirthinga i obuku za rebirtera završila je u okviru AEN-a 1994 god. od kada primenjuje ovu tehniku u grupnom i individualnom radu.

Informacije i prijave
064 17 16 728