Zdravija ishrana

SIMBIOZA ili BORBA?

Hoćemo li i dalje strepeti nad svakom vešću o ovoj ili onoj bakteriji (ovoj koju ste upravo udahnuli ili onoj u španskim krastavcima) odn. gljivici (toj plemenitoj u siru ili onoj u srpskom kukuruzu); hoće li nam se život svesti na opsesivno kupovanje sredstava kojima ćemo pokušati da smanjimo rizik od bezobraznih jednoćelijskih i sličnih "monstruma"? Što više dezinficijenasa, što više hemije u našem svakodnevnom životu!
Da li je to rešenje za homo sapiensa posle toliko milenijuma mudrosti, znanja, napretka i borbe za prostor, život i opstanak?
Da pobijemo sve -i ostanemo živi?

Drugarice BAKTERIJE, drugovi VIRUSI i MI

Zašto žaba jede zmiju?

Kao univerzalna izjelica (koja konzumira sva druga živa bića - od algi i drugih biljnih vrsta preko beskičmenjaka do sisara, kako biljojeda tako i mesojeda - čovek krši dva osnovna prirodna pravila.

Prvi se tiče kršenja prirodnog obrasca ishrane i posledica koje to kršenje ima. Radi se o pravilu po kome niže biće u prirodi ne napada više biće. Mada svako pravilo ima izuzetke (koji ga potvrđuju), u pravilu žaba ne jede (što znači ne napada) zmiju niti riba napada pticu odn. ptica reptile i t.d. Naravno, unutar pojedinih grupa (npr. sisara) postoje oni koji su predatori (lovci) i oni koji su plen predatora (lovina). Iz sopstvenog iskustva – koje potvrđuje teoriju – znamo da, uz izuzetke, na evolutivnoj lestvici, svako "starije, prethodno" morfološki i funkcionalno jednostavnije biće, hrana je onom biću koje mu sledi: ptica lovi i hrani se ribama, sisari pticama i t.d. Međutim, čovek kao najproždrljiviji među njima, lovi sve i jede sve. Zauzvrat, njemu se – kao bumerang – sve to vraća: postaje plen svih vrsta i sve one se pojavljuju kao pretnja njemu. Pošto smo prethodno mi uzgrozili opstanak ajkula, snimili smo filmove u kojima one na užasan način ugrožavaju nas!

To isto nam rade i lavovi, krokodili, najezde ptica, insekata, razni virusi i mnogobrojne bakterije. A što je biće koje nas "napada" manje po veličini – to je prisutnije u našem (urbanom) životu i utoliko opasnije! Siroti mi, istrebljivači svega što hoda, leti, gmiže, pliva ili puzi.

Zato što se zmija degradirala!

Po tom prirodnom obrascu ishrane, najjednostavnija, najniža, bića (bakterije, virusi, protozoe (amebe i sl.), helminti (crvi) i gljivice bi trebali biti "hrana" svima ostalima. Nauka to potvrđuje: od oko 10.000 mikroorganizama (bakterije, virusi..) sposobnost da izazivaju oboljenja kod ljudi ima – samo 300 vrsta! Ogroman broj njih nije patogen za čoveka dok izvestan broj predstavljaju tzv. uslovno patogene vrste što znači da se, kao saprofiti (mikroorganizmi koji su deo naše mikroflore), samo pod izmenjenim uslovima – menjaju i, od prijatelja postaju naši neprijatelji. Ti izmenjeni uslovi predstavljaju promene u našem organizmu koje mi stvaramo, vođeni ukusima i sklonostima u ishrani i načinu života. Mada većina ljudi zna da je npr. beli šećer jedna od nekoliko tzv. "belih smrti" (uz so, belo brašno..) – konzumacija šećera je i dalje neodoljiv "pesticid" koji ruinira imunološki status svojih ovisnika.
Posledice u vidu promena na sluznicama (na kojima obitavaju saprofiti) manifestuju se prekomernim umnožavanjem bakterija, enormnim porastom njihovih kolonija odn. njihovom migracijom iz jednog telesnog sistema u drugi (tipičan i najpoznatiji primer je ešerihija koli, saprofit koji, zbog izmenjenih uslova na sluznici debelog creva, migrira najčešće u urinarni trakt).
Sećate se predsmrtnih, malo odocnelih, reči Luja Pastera, oca imunologije i bakteriologije: "Bakterije su ništa – teren je sve!".

"Predatori" vrebaju: iz vazduha, vode, hrane...

Umesto da ova najjednostavnija bića budu i ostanu najmanja – postala su najveća pretnja savremenom čoveku.
Čitate li o tome koliko je ljudi zaraženo virusom ovog ili onog gripa, koliko će se antibiotika i ostalih farmaceutika utrošiti kako bi se zaustavio predator zvani bakterija? Zaista, kako su tako mala bića u stanju da "bace na leđa" velikog predatora, čoveka? Kako tako mala "žaba" može da onesposobi ili, čak, usmrti tako veliku "zmiju"?

I to masovno a ne kao usamljen, izolovan slučaj?

Isto to pitanje odnosi se i na gljivice odn. famozni/fatalni aflatoksin. Da bi gljivice, kao i drugi jednostavni organizmi zavladali našim organizmom, pored kršenja prirodnog obrasca ishrane po kome je čovekova osnovna hrana biljnog (a ne životinjskog) porekla i to lokalna i sezonska, čovek krši i drugo pravilo prirodnog ustrojstva menjajući kvantitet pojedinih a kvalitet svih namirnica. Ogroman raspon namirnica životinjskog porekla koje potiču od četvoronožaca, dvonožaca, riba, beskičmenjaka kao i proizvoda dobijenih od njih, čovek koristi u enormnim količinama pri čemu najveći deo nije iz prirode već je čovek proizvodi (na velikim farmama, u ribnjacima..) u neprirodnim uslovima a zatim je procesira i konzervira koristeći brze metode za koje, sa zakašnjenjem, uviđa da su na ivici toksičnosti ili, najblaže rečeno, rizični.

To isto se radi i sa biljnom hranom: tehnološke metode uveliko su nadvladale prirodne metode selekcije (odabira), proizvodnja semena i gajenje biljnih vrsta nastavljaju se neprirodnim načinima skladištenja i konzervacije.

Čovek je jedino biće na planeti koje svojom intervencijom menja sopstvenu hranu utičući na taj način na njen kvalitet i efekat koji ona ima u njegovom organizmu. Završnicu u čitavom procesu predstavlja široko rasprostanjen proces rafinacije udružen sa hemikalizacijom hrane; u rafinacijom osiromašenu, devitalizovanu namirnicu, ubacuju se dodaci koji treba da nadomeste ono što je rafinisanjem prethodno uklonjeno. Ne samo da sintetički vitamini i minerali, pojačivači ukusa i mirisa, veštačke boje i arome ne mogu da nadomeste izgubljeno već predstavljaju posebnu vrstu rizika za organizam koji prirodno nije ustrojen za usvajanje takvih sastojaka. Posledice su sistemske:

poremećaji varenja se uvek i obavezno odražavaju i na druge organe. Ciklus ili spirala ne-prirodnog na taj način je dostigla vrhunac, organizam nije sposoban da ponovo uspostavi ravnotežu i postaje plen i najmanjeg. To najmanje, najčešće ima ime: Ešerihija, Kandida, Aflatoksin. Kako god – teren (naš organizam) je isti, samo se "predator" menja:

juče bakterija, danas gljivica.
Nijedna državna institucija ili organ neće nas niti može zaštiti od "malih i moćnih" gljivica ili virusa, bakterija... To može i mora da učini svako od nas za sebe i svoju porodicu, vodeći računa o tome da naš jelovnik i stil života, pre svega, ne budu predatorski i održavati koliko je moguće normalan pH krvi ne koristeći industrijsku, hemikalizovanu hranu A POGOTOVO NE MESNU I MLEČNU!

No, ključna stvar je strah. Jer, on oštećuje našu svest, opterećuje um, menja način ponašanja i – privlači upravo ono čega se plašimo.

Živeti na raznovrsnosti biljne hrane koja nije procesirana (od poznatih proizvođača kod kojih se inače snabdevamo), pripremati hranu u sopstvenom domaćinstvu (NAJGORE pripremljena hrana u sopstvenoj kuhinji KVALITETNIJA je od najprimamljivije hrane koju smo kupili već zgotovljenu ili iz supermarketa),

ograničiti popularne napitke tipa "3 u 1", kole, mlečne napitke i razne vrste grickalica a slatkiše pripremati sa prirodnim zaslađivačima.
Sve ovo je moguće na duži rok samo ako mesna i mlečna hrana "gostuju" na našoj trpezi retko ili, najviše, jednom sedmično (nedeljni ručak za celu porodicu, kada smo svi prisutni).U suprotnom svaka bakterija, virus ili gljivica mogu nas "kolonizovati".